Opis proizvoda

Tanke, gotovo neprimetne niti koje prolaze kroz platno, kao putevi bez početka i kraja. Ali kada se približiš, vidiš da one ne drže samo formu. One čuvaju pokret. Svaki ubod igle je trag jednog trenutka, a svaki list je uhvaćen usred svog poslednjeg plesa na vetru. Listovi koji više ne šušte dalje nose eho strujanja vazduha kroz njihovu krhkost. Kao da su niti upile vetar i zadržale ga u sebi, pretvarajući nevidljivo u nešto opipljivo.

Nit koja pamti vetar govori o zaustavljanju svega onoga što je po svojoj prirodi neuhvatljivo. Vetar ne ostavlja tragove koje možemo videti, ali ostavlja promene u položaju grana, u padu lišća, u tišini koja dolazi posle. Možda ga ne možemo zadržati, ali možemo zapamtiti.

Postoji posebna tenzija između kontrole i slobode. Konac vezuje, fiksira, određuje mesto svakom fragmentu. A opet, listovi zadržavaju svoju nepravilnost, svoju spontanost, kao da se opiru potpunom smirivanju. Oni su istovremeno uhvaćeni i slobodni. Kao uspomena koja nije potpuno verna, ali nikada ne nestaje.

Ovde vreme ne ide pravolinijski. Ono je slojevito, upleteno u vlakna, zadržano između površine i dubine. Svaki čvor može biti početak ili kraj, svaki list može biti juče ili sada. I baš kao vetar, koji se nikada ne ponavlja na isti način, ni pogled na ovo delo nije isti dva puta.

Nit drži trenutak kada su ovi listovi bili deo nečega većeg. I zato, dok je posmatraš, možda nećeš videti vetar. Ali ga možeš osetiti.